PAD PLAKATA

U Evropi je pedesetih i šezdesetih godina televizija učinila plakatu ono isto što mu je u Americi učinio komercijalni radio tridesetih i četrdesetih godina. Bilo bi netačno tvrditi da je razvoj plakata naglo prekinut; u mnogin oblastima on se nastavljao uobičajenim tokom. Televizija je izvršila još jedan pritisak: za gledaoce navikle na "fotografski" kvalitet TV slike, idiom konvencionalnog plakata je počeo da gubi smisao. Fotografski postupak, bilc u crno-beloj, bilo u kolor tehnici, imao je više veze sa televizijskim prikazivanjem, oživljavajući svoju punu poruku u jednoj jedinoj slici. Fotografija se preselila na plakat. Ponekad je slika bila u stvari okvir za komercijalno, dok je ponekad, u čudnom cirkularnom procesu implikacije, dolazilo čak i do fotografskog evociranja same situacije posmatranja. zasluge su bile podeljene, ponekad između fotografa i umetničkog direktora, a ponekad čak i na trojicu autora.

S napretkom fotografskog plakata kretanje prema "timskom plakatu", koji su već uveliko prihvatile posleratne reklamne agencije, doslo je u fazu punog razvoja.
Mnoge od ovako proizvedenih slika bili su, izvanredni primeri svoje vrste, ne samo sa fotografskog gledišta, već i kao grafičke reprodukcije.

Izvan Evrope, plakat se kretao u raznim pravcima, od kojih su neki bili novi, a neki nisu. U Narodnoj Republici Kini se plakat veoma razvio (i ovde je proizvuđen timskim radom). Postojala su dva stila, oba ..nekineskog" karaktera za posmatrača sa Zapada. U jednom se oseća odjek Holivuda iz 1950. godine; u drugom se oseća odjek Holivuda iz 1940. godine. I u jednom i u drugom je vidljivo veliko osećanje za odgovarajuću priliku — kontinualni, superkolosalni hepening u vistavižnu.